Podruga, u okviru jezivog srpskog običaja, podrazumevala je praksu u kojoj bi, ukoliko žena nije bila u mogućnosti da rodi decu, u porodicu dolazila druga žena kako bi zajedno sa bračnim parom donosila potomstvo. U Srbiji, dugotrajni tradicionalni društveni obrasci su postavljali poseban akcenat na važnost potomstva kao ključne vrednosti. Za žene i muškarce, glavni životni cilj često je bio brak i rađanje što više dece. Međutim, ako iz različitih razloga ovaj cilj nije mogao biti ostvaren, posebno na teritorijama Kosova i Metohije, uspostavljao se običaj dovođenja druge žene u kuću – podruge, koja bi zajedno sa prvom suprugom rađala decu. Ovaj običaj porekla je iz albanskog naroda.
U kontekstu prve supruge, nije se govorilo o odricanju, već o dubokoj ljubavi prema suprugu. Svaka žena je imala svoj prostor, jasno definisane zadatke i obaveze, ali su svi članovi porodice živeli zajedno. Istražujući ovu temu, Ekipa Exploziva i TV Prva pronašle su potomke tih podruga na Kosovu i Metohiji, kao i jedinu preživelu podrugu u Srbiji.
Miloje Radić, koji je odrastao u selu Dren, potiče iz porodice sa dve majke. “Moj otac je prvi umro 1991. godine. Moja majka i maćeha su ostale da žive zajedno sve dok smrt nije razdvojila tu vezu. Maćehu sam zvao ‘mama’, a pravu majku po njenom imenu. Ona je insistirala na ovom aranžmanu i možda se moj otac nikada ne bi oženio mojom majkom da nije bilo nje. Poslušao ju je i pronašao moju majku. Kako sam odrastao, postajao sam sve svestaniji okolnosti i ovaj način života mi je izgledao neobično”, svedoči Miloje.
Nataša Terzić, supruga i majka šestoro dece, ali i autorka romana “Podruga,” je bliže objasnila ovaj fenomen. “Ta žena se nije odrekla svoje ljubavi, čak i ako se odrekla muža. Domaćin se ženio drugi put, a u kuću je dolazila podruga kako bi donela decu koje prva žena nije mogla da ima. Prva žena je ostajala u kući, iako više nije bila supruga. Brak se rastajao u crkvi, ali prva žena je bila socijalno zbrinuta. Nastavila je da živi u kući i služila je kao pomoćnica i rođaka. Pojava podruga u hrišćanskom svetu je retka, ali ova priča o suživotu dve žene okrenute istom cilju – podizanju potomstva – predstavlja divan primer. Nema veze što je jedna žena rađala, a druga nije. Običaj dovođenja podruga bio je prisutan na Kosovu i Metohiji sigurno do osamdesetih godina. Često su se ženili ponovo, a odluka je često dolazila od prve žene,” kaže Nataša.
Još jedan potomak podruga opisao je kako je izgledao njihov zajednički život. “Verovatno je moj otac održavao odnose sa obe žene i zato je odlučio da zadrži obe u svojoj blizini. U Drenu, gde smo živeli, nije bila samo jedna podruga, već tri ili četiri. Otac je bio veran obema i nikada nije dozvolio da prva žena napusti našu kuću. Iako je bio strog, maćeha je više brinula o nama dok smo bili mali nego prava majka. Majka je bila nešto mlađa i imala je više obaveza, dok je maćeha bila više uz nas, gotovo kao da je bila naša majka. Zvali smo je “nana”. Niko nam nikada nije rekao da nije naša prava majka, iako nije bila. Podruga nas je uvek štitila od oca. Otac je ponekad bio strog prema prvoj ženi, ali nikada prema maćehi,” svedoči on za “Prvu”.
Petkana Filipović je poslednja podruga koja je Roksandi i Vujici podarila četiri ćerke i sina nakon trideset godina borbe za potomstvo. Petkana je slepa od rođenja i udala se sa 28 godina za muškarca koji je bio znatno stariji od nje, a celu situaciju je dogovorila u karfani uz asistenciju njegovom prvoj supruzi.
“Moja majka mi je rekla: ‘Idi za njega, čak i ako ima drugu ženu, bolje je biti sa njim nego da tvoja braća ili bratanci izdržavaju tebe’. Nisam gajila mržnju prema tom čoveku, ali nisam ni osećala duboku ljubav prema njemu. Zato nisam osećala ljubomoru prema prvoj ženi. Čak i kada je preminula, on je i dalje voleo više od mene, iako sam ja donela decu na svet. Ona je uvek imala status supruge. Deca su je dobro prihvatila i zvali su je “nana”. Na kraju su sahranjeni jedno do drugog, a postoji i mesto za mene. Oni zajedno u sredini,” zaključuje Petkana kroz osmeh.
