Stereotipno je mišljenje da naši u inostranstvu mnogo lakše živi, i da redovna pomoć rodbini u domovini njima ne predstavlja nikakav izdatak. Jedan čovjek je odlučio da otkrije pravu istinu. Poznato je da ljudi koji ne žive u svojoj zemlji imaju najveću ljubav prema njoj. Ta ljubav podsjeća na prošlost, vezana jeza sjećanja, ma kakva ona bila, sada izgledaju ljepše nego pto zaista jesu. Gastarbajteri žive rasuti po cijelom svijetu, tijelom su u tuđin, a dušom u svojoj zemlji.
Danju rade kao ludi, padaju umorni u postelju, zatvaraju oči i atomskom brzinom lete u mislima u svoju zemlju, u svoju prošlost. Niko bolje od njih ne poznaje svoju zemlju. Svaku kuću, svako drvo, svaki izlazak sunca ukradu oni od nje i ponesu u tuđinu.
“Nekad sam pokušao da kažem kako teško radim, ali ovi moji kao da su gluvi, nikada to ne čuju. Oni misle da meni tamo u tuđini pečene kokoši padaju s neba”, rekao je Sarajlija.
“Starog BMW-a, kog sam kupio polovnog i držao ga u garaži od prošlog leta i posete domovini, jer na posao, tamo u Nemačkoj, idem isključivo vozom, a na pijacu biciklom, dobro sam izglancao. Kupio sam nove felne i navlake za sedišta, tako da sam ga ‘napucao’, pa izgleda kao nov.
Žena i deca su pokupovala hrpu majica, suknji, pantalona i još nekih drangulija na rasprodaji, pa su, po ćerkinom nagovoru, pobacali plastične vrećice, a kupljene stvari sve fino prepakovali u neke ukrasne i poskidali cene, tako da se ne vidi koliko smo sve platili. Uzeli smo svu godišnju ušteđevinu, žena se malo uvalila i u crveno na kartici, pa smo pre dve nedelje došli ovde na očevinu, da se kao odmorimo, a onda, da se vratimo praznih džepova.”
Ovako je svoju priču za “Al Džaziru” počeo jedan Sarajlija koji je odlučio podeliti nevolje koje većina pripadnika dijaspore proživljava kada dođe u domovinu.
“Svakog meseca šaljemo u Bosnu pare, jer više od polovine rodbine je nezaposleno, a i ono malo što ih radi ili prima penziju, kao da ništa i ne primaju. Oni u nas gledaju kao u neke čarobnjake i ja im tu sliku ne smem pokvariti. Ne nabijam nikome na nos, ali pomalo sam umoran od svega, od toga da sam postao bankomat iz kog se izvlači lova”, rekao je muškarac koji je želio da ostane anoniman.
Naveo je i kako neki drugi njegovi sunarodnici, koji takođe rade u inostranstvu, pre odlaska na godišnji u Bosnu dižu manje kredite kako bi mogli biti ono što od njih ‘mahala’ očekuje da budu i kako bi mogli pomiriti nezasite apetite svoje uže i šire rodbine.Godišnje dijaspora u BiH šalje oko 1,75 milijardi evra što je 30 odsto BDP-a te zemlje.
“Vole nas samo dok dajemo pare, a inače smo za njih seljaci, papci. Smeju nam se iza leđa. Nisam jednom čuo kako, kad ulazimo u kafić, kažu: ‘Uuu, eto dijaspore, vidi im opreme!’, misleći na to kako se odjevamo. Nekad ustanu pa odu, a nekad ostanu i glasno komentarišu naš naglasak, kad ubacimo neku stranu reč”, žali se Adnan M., porijeklom iz Zvornika, a koji je, nakon zadnje loše epizode prilikom “odmora u domovini” odlučio da ne dolazi barem neko vrijeme.
Godišnji odmor se privodi kraju, snaga nestaje, novčanik se prazni, ko ima sreće vraća se cijelim kolima.
