Dvojica sigurno najpoznatijih glumačkih likova sa naše scene jesu upravo Sergej Trifunović i Nenad Jezdić a priča koju vam danas prenosimo tiče se njihovog fizičkog obračuna u vozu, Trifunović je odlučio podjeliti detalje te priče s obzirom da je dobio mnogo puta pitanja da li je isitna da se desila ta situacija.
Trifunović je lice koje se malo više pojavljivalo na naslovnim stranama naših medija u razliku od Jezdića, međutim obojica su zaista izvrsni glumci i velike ličnosti koje malo kome nisu poznate. Trifunović je imao možda zapaženije uloge gdje je ostvario veću popularnost pa tako možemo istaknuti njegovo pojavlijvanje u filmovima kao što su “Kad porastem biču Kengur”, “Crni Gruja”, “Stršljen”, “Spasitelj” ali tu su i mnoge druge za koje nema svrhe da nabrajamo jer je lista zaista velika. Prvo pojavljivanje na velikom platnu ostvario je 1995. godine a svoju ulogu tumačio je u filmu “Tuđa Amerika”.
Što se pak tiče Jezdića, završio je studij na Fakultetu dramskih umjetnosti u Beogradu, bio je aktivni član Ateljea 12 a njegova karijera broji mnogo predstava koje je izvodio ali isto tako i filmskih uloga koje je ostvario. Jednu od najznačajnih nagrada je osvojio 2005. godine za najbolje glumačko ostvarenje a pojavljivao se u poznatim tv serijama i filmovima kao što su “Ni na nebu, ni na zemlji”, “Porodično blago”, “Mrtav ‘ladan”, “Crni Gruja 2” i “Bela lađa”.
Zaista njihova karijera je nevjerovatna pogotovo što je u prijašnje vrijeme bilo mnogo teže postići ovakva uspjeh nego što je to danas, vladalo je mnogo veće siromaštvo i neimaština a tu je i ratni i postratni period koji je označio njihove živote. Na tu temu dotakao se nedavno i Sergej Trifunović koji je pričao o svojoj karijeri a zatim se dotakao scene u vozu, okrašaja njega i Jezdića svojevremeno, kaže da je mnogo puta u životu dobio to pitanje ali da nikada nije ispričao priču do kraja pa vam je sada prenosimo.
“Imali smo situaciju Nenad Jezdić i ja. On je iz Valjeva, ja iz Užica, on je godinu dana iza mene na Akademiji. Idemo kući, zadnji voz, nemamo para. Mi samo znamo da moramo kući. Gladni smo, to je 1992. godina. Ulazimo u voz i molimo Boga da prođe kondukter. Pun je voz seljaka, vuku robu. Ali ulazi kondukter, kaže: “Karte!” Jezdić i ja nemamo nikakav dogovor i sve je čista improvizacija. Kažem Jezdiću: “Daj karte čoveku!” On: “Kod tebe su”, ja: “Je l’ me zaj*****?” “Kod tebe su.” “Nisu, dao sam ti karte pred ulazak u voz.” Ustasmo, kreće tuča: “Dao sam ti svoje pare, pi..a ti materina!” Ljudi skočiše da nas razdvajaju: “Momci, nemojte!” I ode kondukter” – rekao je kroz smijeh Trifunović.
“Zapalimo pljuge on i ja i ćutimo. Seljaci stoje i ćute. Kad uđeš u voz, izbegavaš da kažeš šta studiraš stvarno. Odgovoriš da studiraš pravo ili ekonomiju i niko te dalje ništa ne pita. Ako kažeš da studiraš glumu, naj… si. Tako smo i Jezda i ja rekli da studiramo pravo. A ovi seljaci na to: “A jeste glumci, mamu vam vašu”” – dodao je, ne skidajući osmijeh sa lica.
