Izbori u Srbiji su praktikovani još od početka 19. veka, ali u početku se poslanici u Skupštini nisu birali glasanjem, već su ih pozivali vladari. Tada su se skupštine održavale pod vedrim nebom, a prisustvovalo im je nekoliko hiljada ljudi.
Prvi put kada je narod direktno izabrao skupštinare bilo je 1829. godine, kada je Knez Miloš Obrenović izdao naredbe za izbor skupštinara širom zemlje. Ovaj istorijski trenutak označio je početak narodnih skupština na kojima su skupštinari birani direktno od strane građana.
Tokom ovog perioda, izbori su imali svoje specifičnosti. Građani su imali punomoćje da biraju poslanike, a često su se organizovali lokalno u selima. Na primer, seljani iz različitih sela su birali kmeta Iliju Lazovića iz Loznice da ih predstavlja na Skupštini u Kragujevcu. Ovo punomoćje je bilo formalizovano pismom koje je potpisalo nekoliko seljana.
U to vreme, izborni proces imao je i svoje izazove, uključujući nameštaljke i uticaj policije. Uz to, uspostavljanje ustava 1869. godine označilo je početak parlamentarnog života u Srbiji, s većim naglaskom na demokratskim principima.
Nakon ustava iz 1888. godine, uvedeno je tajno glasanje kuglicama zbog velikog broja nepismenih birača. Ovo je bilo ključno za postizanje veće demokratičnosti u izbornom procesu. Kuglice su postale alternativa glasačkim listićima, omogućavajući biračima da tajno izraze svoj izbor.
Ipak, izbori nisu prošli bez problema, a neprijatnosti su se dešavale, uključujući nerede i incidente, poput onih u Goračićima 1893. godine, gde je intervenisala vojska, a poginulo je 15 ljudi.
Nakon Drugog svetskog rata, izborno pravo postalo je opšte za sve punoletne građane, uključujući žene i maloletne borce.
Izborni proces se menjao tokom vremena, od ćoravih kutija i nepismenih birača do tajnog glasanja i modernih metoda. Bez obzira na izazove i nepravilnosti, izbori su ostali ključni deo političkog sistema u Srbiji, a njihova istorija odražava evoluciju demokratskih principa u zemlji.
