Rođena sam 30. avgusta 1959. u Užicu, u porodici oca Mile, rođenog 1933. u Andžićima kod Kravice, blizu Bratunca, i majke Cvete, rođene 1934. u selu Draksin kod Bajine Bašte, koja, nažalost, više nije među nama. Tata je ekonomista, a mama je bila profesorka jugoslovenske književnosti. Tim rečima je za Kurir počela svoju životnu priču ministarka zdravlja, neurohirurg prof. dr Danica Grujičić pre tačno godinu dana.
Fenomenalno detinjstvo u Užicu. Non-stop smo bili na trgu, predivan je. Želja mi je da Andrea Rijua ili naša Filharmonija dovedu da tu naprave grandiozan koncert. Mama, tata i ja smo imali dvosoban stan u blizini. Nisam imala svoju sobu, iako sam bila jedinče. Delila sam je u početku s prabakom, koja me je čuvala, a posle je ona otišla kod svoje ćerke, moje nane. Mama je bila sjajna, vaspitavala me je da jednako volim i njenu i tatinu familiju. I jednako sam vezana za obe.
Snega je zimi bilo puno. Kod te čuvene česme, u blizini gradske kafane, stepenice nije bilo šanse da se očiste. Tu smo se sankali po ceo dan. Ali kad sam krenula u školu, mama je insistirala – prvo domaći, pa igra i ulica. I to je ostalo do kraja života – obaveze, pa uživanje. Išla sam u OŠ “Nada Matić”. Lepe uspomene, izleti s divnom učiteljicom Nadeždom Petronijević. Bila sam nemirna. Imali smo duvaljke, pa smo pucali jedni drugima. Jednoj drugarici sam zalepila žvaku za kosu. Kad sam videla da je morala da se ošiša, baš mi je bilo krivo. Doživela sam to kao najveću zlobu koju sam mogla da uradim.
U Užicu sam bila sam do svoje dvanaeste godine, završila pet razreda. Tata i mama su 1970. prešli u Beograd, a ja sam još godinu ostala s nanom i dekom, maminim roditeljima. Stanovali su u Ulici Petra Ćelovića, u staroj zgradi gde je sada MUP. Toalet nam je bio preko puta ulice, kupali smo se u koritu. Deda je posle, dok sam još bila s njima, dobio stan u čuvenoj Kuli.
U šestom razredu prelazim u Beograd, u OŠ “Aleksa Šantić”, sada je deo “Ribnikara” u Resavskoj. Tata je tu dobio stan od “Jugoimporta”. Adaptacija je išla bez problema, dobro društvo, svirala sam harmoniku u školskom orkestru. Još u trećem razredu mama je odlučila da sviram harmoniku, pošto nismo imali prostor za klavir. Gitara joj je izgledala previše muški. Sve je mama usmeravala, pa i engleski, koji nas je od šeste godine učila Stanislava Ješić, mama mog drugara Budimira, ortopeda s “Banjice”. Moja prva neurohirurška operacija bila je upravo na ribi koju je njegova baka držala u kadi. Igrali smo se, a ja sam je iglom ubola pravo u mozak. Svi su se zgranuli, morali su odmah da je spreme jer je uginula. Već tada se videlo da ću biti neurohirurg!
Upisala sam Petu beogradsku gimnaziju. Opet super društvo. I dan-danas sam s većinom njih u kontaktu. Matkovićka, bivša ministarska za rad, školska mi je iz gimnazije. Eto, to odeljenje ima dva ministra. Imala sam i Vukovu, i Alasovu diplomu, i diplomu Svetozara Markovića, mada nikad nisam bila štreber. I tada sam se borila za učenička prava. Roditelji su mi usadili istančan osećaj za pravdu, koji generalno karakteriše čitav srpski narod. Možda nas zato neki i ne vole.
U Moskvu odlazimo 1975, kad sam bila četvrti gimnazije. Imala sam privatnu profesorku fizike, matematike i ruskog. Bilo mi je simpatično kad sam u početku odgovarala, pa su svi pogađali reči kojih nisam mogla da se setim. Otišla sam u avgustu, a već u januaru sam solidno govorila, pa i počela da mislim na ruskom. Mlad mozak, sve ulazi. Nikad nisam dugo spavala, mada sam volela da se razvlačim po krevetu. Dovoljna su mi četiri sata. Legnem u ponoć, ustanem u četiri ujutro i učim, pogotovo za maturu.
Došao je fakultet, već sa 17 godina. Išla mi je matematika, želela sam da budem konstruktor aviona, ali za to morate da budete državljanin SSSR. Onda sam gledala koji će mi fakultet najpre priznati i bila je to medicina. Iskreno rečeno, baviti se mozgom i vasionom potpuno je isto. Mozak je vasiona
