Pogled na ljubav među različitim pojedincima doživeo je značajnu evoluciju nakon otkrića priče jedne Srpkinje koja je negovala romantična osećanja prema svom albanskom kolegi. U kontekstu našeg lokalnog društva, odnosi između ljudi različitih veroispovesti i nacionalnosti često se suočavaju sa sumnjom usled ostataka sukoba iz devedesetih godina prošlog veka. Ljubavna priča između srpske manekenke i albanskog fudbalera bila je ispunjena složenim i turbulentnim događajima, što je izazvalo raznolike reakcije. Međutim, njih dvoje nisu jedini par koji se suočava s društvenom kontrolom zbog svojih osećanja. Primerice, Anđela Savić, državljanka Srbije, zaljubila se u osobu albanskog porekla. Bez obzira na majčine primedbe, hrabro je odlučila ignorisati ih i započela je svoje putovanje da ga upozna. Njihova ljubav je od samog početka bila obeležena kao zabranjena, ali ova mlada žena nije bila svesna izazova koji su ispred nje ležali.
Bez suvišnog odlaganja, želimo vam predstaviti njen ceo blog kako biste ga mogli istražiti. “Tokom tri sedmice, suočavala sam se sa unutrašnjim sukobom sa svojom majkom oko svoje želje da posetim svog dečka koji živi u Albaniji. Šta je bio koren ovog dugotrajnog spora? Ništa osim neopravdanih predrasuda. Činjenica da je već proveo više od mesec dana u Beogradu nije umirila njene strahove. Strah je pobedio nad razumom. Važno je istaći da sam on sam nikada nije bio sporan; postao je nehotice žrtva ovog sukoba. Krenula sam na putovanje u ovu “pomalo kontroverznu zemlju” i stigla tamo usred noći, osećajući se malo zbunjeno. Jedina albanska fraza koja mi je bila poznata bila je “mirmrama”, što znači “dobro veče” u prevodu. Nakon što sam ušla u autobus, krenula sam na vožnju kroz Prištinu. Po dolasku na autobusku stanicu, lokalno stanovništvo nas je dočekalo s pozdravima na srpskom i albanskom jeziku. Nisam mogla da ne primetim ovu transformaciju. Došlo je do očigledne promene, kako su pojedinci prihvatili radost i odbacili preokupacije poreklom.
Među mladom generacijom, počeli su se javljati zajednički napori za popravljanje naših poljuljanih odnosa. U okviru ovog pokreta postoji uverenje da svi pojedinci srpskog porekla automatski govore ruski jezik. Međutim, vjerujem da sam izuzetak od ovog pravila jer ne poznajem ovaj jezik. S druge strane, široko se pretpostavlja da su svi Albanci muslimanske veroispovesti, sa tamnom kožom i crnom kosom. Međutim, ova pretpostavka je nedvosmisleno netačna. Moja lična iskustva su me oslobodila svih predrasuda, i kao rezultat toga, nisam u mogućnosti govoriti o procesu njihovog prevazilaženja. Kada je reč o mojoj porodici, moj bezbedan povratak iz Albanije, kako fizički tako i emocionalno netaknut, umirio je veliki deo anksioznosti povezane sa budućim posetama. Umesto da pokušavamo nekoga ubediti da prihvati nešto što ne želi, često je mnogo efikasnije jednostavno demonstrirati unutrašnju lepotu koja postoji u stvarnosti.
Jasno se sećam komentara koje je majčin dečko dao kao odgovor na zabrinutost moje majke. Iznenadila se i rekla: “Zar nisu obavešteni o aktuelnim dešavanjima? Naša zajednica je poznata po mirnoći!” Nakon trenutka razmišljanja, dodala je: “Ah, da… zaista su dobro “informisani”. Jedinstvo koje postoji među pojedincima često se gubi zbog očiglednih razlika. Ono što ljude razdvaja nije fizička udaljenost u kilometrima, već narativi nametnuti od strane okoline.”
