Nataša Tapušković, devojačko Šolak je srpska filmska, pozorišna i televizijska glumica. Ona je najpoznatija je po ulozi Danice u filmu „Lajanje na zvezde”, glavnoj ženskoj ulozi Sabahe u Kusturičinom filmu „Život je čudo” iz 2004. godine i ulozi Lidije u filmu „Šišanje” Steve Filipovića. Majka joj je bila medicinski radnik, dok se otac bavio ekonomijom i geografijom. Prvi nastup bio joj je u vrtiću, kada je pred auditorijumom u Domu omladine recitovala pesmu „Sunce“.
Ona je imala želju da studira književnost. Pred kraj srednje škole, gledajući drugare koji se spremaju za upis na FDU i sama odlučuje da proba da upiše glumu. Položila je prijemni ispit iz prvog puta, kod zahtjevnog profesora Vladimira Jevtovića. Diplomirala je 1998. godine. Na klasi je bila sa Ljubom Bandovićem, Minom Lazarević, Andrejom Šepetkovskim, Vesnom Stanković, Nebojšom Milovanovićem.
Publika ju je upoznala kroz mnogobrojne uloge, međutim, detalji iz njenog privatnog života nisu mnogo poznati široj javnosti. Iako joj je djetinjstvo ostalo u lijepom sjećanju, Nataša ne krije da je razvod roditelja i razdvojenost od oca teško preboljela.
– Imala sam pet godina kada se moja četrnaest godina starija sestra po majci udala. Pamtim taj momenat kao traumu, jer smo živeli zajedno sve dok posle svadbe, koja je za mene bila neverovatan događaj, nije rekla: “Idem ja.” Bila sam zbunjena i gledala sam kuda odlazi sa “tim čikom”. Da me uteši, obećala mi je cigaret žvake. Ona se odselila i od tada sam odrastala kao jedinica. Roditelji su mi se razveli i od moje sedme godine otac je živeo u Beogradu.
– Nisu se razveli pod teškim okolnostima, nije bilo svađe, mogla sam to i da razumem, ali emotivno nisam mogla da prihvatim taj gubitak. Često sam bila usamljena i čekala sam s ključem oko vrata drugarice da izađu na ulicu da se igramo. Imala sam spektar svojih delatnosti kojima sam prekraćivala vreme. U ćevabdžinici, nadomak kuće, često sam pomagala momcima i s njima pravila ćevape, dovodila kući malu decu iz obližnjeg parka da ih pripazim.
– Mama mi nije određivala vreme kada ću da se igram, ili učim, imala sam slobodu. Patila sam zbog razvoda roditelja, ali moj problem je bio druge prirode. Otac je dolazio svakog vikenda da me poseti. Petak sam jedva čekala, a nedelju, kada bi se vraćao, mrzela sam sve doskoro, dok nisam dobila svoju decu. Tada sam zacelila te rane. Nedeljom bih slušala zveckanje escajga u drugim kućama dok se kod nas otac spremao da ode – ispričala je glumica i dodala:
– Bežala sam u toplinu tuđeg doma kod komšinice Mirke. Ona je imala dve ćerke, muža, kanarinca, htela sam da budem deo pune kuće. Na neki način zavidela sam drugarici koja je živela sa mamom i bakom, njoj otac nije nikad dolazio. Imala je na neki način jasniju situaciju. Moji doživljaji i spoznaje tokom detinjstva nekako su prerano stigli.
– Sećam se boli koju sam osećala dok bih ostajala sama i gledala film “Kramer protiv Kramera”, scena prženja jaja. Kada sam gledala “Rajanovu kći”, komšinica je sišla s drugog sprata jer sam strašno plakala. Od razmišljanja o sopstvenoj porodici još tada sam razumela šta muči Saru Majls – završava glumica.
