Anicu Milenković starije generacije pamte iz devedesetih, kao djevojku s pjesmom “Lančić”. Ona već više od 10 godina živi i radi u Flodridi. Dok je trajala pan*emija ko*ona vi*usa ona je rekla da je dodatno morala zarađivati čuvajući starije ljude. Njena karijera muzike je počela krajem osamdesetih godina, pa je tada preko noći postala velika zvijezda. Svi su htjeli da znaju ko je to čudo od djevojčice koje pjeva pjesmu “Na lančiću ime tvoje”. Jako brzo je poszala tražena od muzičkih stručnjaka i krenuli su njeni uspjesi i albumi. Bila je čak i član najistaknutijih produkcija, a i danas se spominju njneni nastupi na sceni “Granda” uz hit “Sad ili nikad” kada je sve iznenadilaa koreografijom. U Ameriku je otišla 2007. godine na turneju i tamo je ostala do danas.
Nedavno sam čuvala jednu baku koja ja, nažalost, preminula, bila je vezana za krevet. Ta briga o starim ljudima je nešto što mene ispunjava. Ja se ne stidim, ja sam sposobna. Znam da ako sutra ne budem mogla da zarađujem pevanjem, naći ću posao. Ne stidim se da ispričam nekome kako se babi briše dupe, pa kako je kada počne da se guši, kada treba da je okreneš na stranu da se ne uguši. Te ljude treba presvlačiti, te ljude treba kupati, većina njih nije sposobna, stari su, bolesni. Ja sam uvek imala da se okrenem poslu koji će mi doneti hleb u kuću za moju decu. Ponosna sam na sebe što mogu svakakav posao da radim. Ja sam odrasla na selu, čuvala sam koze, ovce. Muzla sam krave. Radila sam sve što se radi na selu – kaže pevačica, pa dodaje:
– Ne stidim se ovoga što sada radim, a nema ni potrebe. Mogu da preživim i stvaram, moja deca imaju sve što im je potrebno. Nikada mi niko ništa nije dao, sve sam sebi plaćala sama. Svi misle da je kod pevača sve samo sjaj i glamur, da je sve markirano. Mnogi nas tako gledaju. Ima pevača koji tako žive. Mene ne impresionira novac, vile, skup nakit, brendirana garderoba. Ja sam nosila skupe krpice, imala skupu šminku, mene to više ne ispunjava. Rad sa starima je veoma emotivan posao. Naučila sam koliko je njima malo potrebno da budu srećni. Stisak ruke, da ih pomiluješ po kosi. Ja sam pronašla sreću. Nemam ni blizu onoga što sam imala, ali sam sada srećnija – završava Anica.
Nedavno sam čuvala jednu baku koja ja, nažalost, preminula, bila je vezana za krevet. Ta briga o starim ljudima je nešto što mene ispunjava. Ja se ne stidim, ja sam sposobna. Znam da ako sutra ne budem mogla da zarađujem pevanjem, naći ću posao. Ne stidim se da ispričam nekome kako se babi briše dupe, pa kako je kada počne da se guši, kada treba da je okreneš na stranu da se ne uguši. Te ljude treba presvlačiti, te ljude treba kupati, većina njih nije sposobna, stari su, bolesni. Ja sam uvek imala da se okrenem poslu koji će mi doneti hleb u kuću za moju decu. Ponosna sam na sebe što mogu svakakav posao da radim. Ja sam odrasla na selu, čuvala sam koze, ovce. Muzla sam krave. Radila sam sve što se radi na selu – kaže pevačica, pa dodaje:
– Ne stidim se ovoga što sada radim, a nema ni potrebe. Mogu da preživim i stvaram, moja deca imaju sve što im je potrebno. Nikada mi niko ništa nije dao, sve sam sebi plaćala sama. Svi misle da je kod pevača sve samo sjaj i glamur, da je sve markirano. Mnogi nas tako gledaju. Ima pevača koji tako žive. Mene ne impresionira novac, vile, skup nakit, brendirana garderoba. Ja sam nosila skupe krpice, imala skupu šminku, mene to više ne ispunjava. Rad sa starima je veoma emotivan posao. Naučila sam koliko je njima malo potrebno da budu srećni. Stisak ruke, da ih pomiluješ po kosi. Ja sam pronašla sreću. Nemam ni blizu onoga što sam imala, ali sam sada srećnija – završava Anica.
– Pre korone imala sam mnogo posla, nisam stajala. Onda je usledio haos i, naravno, da je posla manje. Ja sam neko ko nikada ne kuka nad sudbinom. Nikada nisam imala muškarce sa parama, uvek sam u sebe ulagala sama. Imam dvoje dece, ćerkicu Barbaru i sina Filipa, kojima sam najpotrebnija sada kada rastu. Prošla godina je bila odlična za pevanje. Onda je došla korona i posla više nema – pričala je pjevačica.
– Pošto sam u Floridi, ovde dosta ljudi ima kuće i stanove koje izdaju ljudima iz celog sveta. Ja sam te kuće održavala. Plaćena sam bila za to da sređujem i čistim tuđe stanove, kuće. Održavala sam banke, tamo bila supervizor. Hvala bogu, odlična sam u tome i za istog čoveka radim već tri godine. Kako su stala putovanja, a i moje svirke, morala sam više da zaradim za svoju decu, pa sam počela da radim sa starim ljudima.
Ona je rekla da nije lako brinuti o starijim ljudima, ali da se ona ipak ne stidi nijednog posla, i da joj novac treba zbog njene djece.
Nedavno sam čuvala jednu baku koja ja, nažalost, preminula, bila je vezana za krevet. Ta briga o starim ljudima je nešto što mene ispunjava. Ja se ne stidim, ja sam sposobna. Znam da ako sutra ne budem mogla da zarađujem pevanjem, naći ću posao. Ne stidim se da ispričam nekome kako se babi briše dupe, pa kako je kada počne da se guši, kada treba da je okreneš na stranu da se ne uguši. Te ljude treba presvlačiti, te ljude treba kupati, većina njih nije sposobna, stari su, bolesni. Ja sam uvek imala da se okrenem poslu koji će mi doneti hleb u kuću za moju decu. Ponosna sam na sebe što mogu svakakav posao da radim. Ja sam odrasla na selu, čuvala sam koze, ovce. Muzla sam krave. Radila sam sve što se radi na selu – kaže pjevačica, pa dodaje:
– Ne stidim se ovoga što sada radim, a nema ni potrebe. Mogu da preživim i stvaram, moja deca imaju sve što im je potrebno. Nikada mi niko ništa nije dao, sve sam sebi plaćala sama. Svi misle da je kod pevača sve samo sjaj i glamur, da je sve markirano. Mnogi nas tako gledaju. Ima pevača koji tako žive. Mene ne impresionira novac, vile, skup nakit, brendirana garderoba. Ja sam nosila skupe krpice, imala skupu šminku, mene to više ne ispunjava. Rad sa starima je veoma emotivan posao. Naučila sam koliko je njima malo potrebno da budu srećni. Stisak ruke, da ih pomiluješ po kosi. Ja sam pronašla sreću. Nemam ni blizu onoga što sam imala, ali sam sada srećnija – završava Anica.
