U pitoreskim planinama zapadnog Meksika, u daljoj 1834. godini, ugledala je svetlo dana devojčica čudesnog izgleda po imenu Julija Pastrana. Njena majka je verovala da je nadprirodna sila odgovorna za Julijin neobičan izgled, a nažalost, to su takođe mislili i ostali pripadnici plemena u kojem su živeli. Zbog ovakvih verovanja, bili su proterani iz svog zajednice.Naredne dve godine, Julija i njena majka živeće u izgnanstvu u pećini, dok ih lokalni meštani ne otkriju i odvedu u obližnji grad. Julija je zatim smeštena u sirotište, gde je usvojena od strane guvernera koji je video njen potencijal kao atrakciju za zabavu. Ona će ostati u njegovom domu do svoje dvadesete godine, kada će odlučiti da se vrati plemenu.Međutim, umesto povratka u planine, jedan američki šoumen sreo ju je i ubedio da pođe s njim u Ameriku kako bi svoj život nastavila na sceni. Po dolasku u Njujork 1854. godine, nisu joj dodeljena samo jedna nadimka, već nekoliko: “Žena majmun”, “Žena medved” ili “Dama pavijan”. Publika je masovno dolazila da vidi ovu ženu prekrivenu dlakama, s izbačenom vilicom, velikim ustima i spljoštenim nosem kako izlazi na scenu Brodveja obučena u crvenu haljinu i izvodi španske narodne pesme.
Sama reč “hipertrihoza” označava poremećaj prekomernog rasta dlaka po celom telu, bilo da je urođen ili stečen kasnije u životu. Ovaj poremećaj može zahvatiti celo telo ili samo određene delove. Većina slučajeva hipertrihoze ima genetski uzrok i proizilazi iz mutacija na genima koji stimulišu rast kose.Zanimljivo je da Julija nije krivila obične ljude ili novinare što su je smatrali hibridom, već doktora iz Njujorka po imenu Aleksandar Mot. On je, tokom pregleda, proglasio da je ona polu-čovek, polu-orangutan. Iako su drugi doktori bili pozvani da daju svoje mišljenje, nisu doneli značajne izmene ovom odlučivanju.Tako je Julija postala predmet radoznalih ljudi koji su žudeli da vide ženu iz plemena koje je, prema širenim pričama, komuniciralo s medvedima i majmunima u pećinama Meksika. Njena popularnost je brzo rasla i premašila je granice Sjedinjenih Država. Godine 1857, njen poster prikazivan je čak tri puta dnevno na izložbi u Londonu.
Nakon nekog vremena, Julija je promenila svog šoumena i ušla u brak s Teodorom Lentom. Lent je shvatio koliko novca može da zaradi od nje i da će konkurencija pokušati da je angažuje, pa ju je oženio. Od tog trenutka, njen život pod Lentovim nadzorom postao je izolovan – nije smela da napušta dom, a izlasci su bili ograničeni. Čak je prisustvovala cirkusu samo pod Lentovim nadzorom.Zimi 1859. godine, dok je nastupala u cirkusu u Moskvi, saznala je da je trudna. Međutim, radost majčinstva brzo je prešla u tugu kada je u martu 1860. godine donela na svet bebu koja je izgledom bila identična njoj. Nažalost, ta beba je preživela samo 30 sati, a uzrok njene smrti verovatno je bio komplikacija izazvana teškim porođajem.Nakon ovog gubitka, Julija je umrla od slomljenog srca, premda se njen suprug zalagao da zarađuje na njenom telu i telu deteta. Kako bi nastavio da profitira, Lent je izložio njihova tela na Moskovskom univerzitetu, gde su prolazila kroz nekoliko vlasnika u narednim decenijama. Tek 1973. godine, Švedska je zabranila daljnje izlaganje tih tela u svrhu zarade, a tako su završila zaboravljena u podrumu Instituta za sudsku medicinu u Oslu.Njihovi ostaci postali su predmet debate u javnosti, ali je bilo potrebno puno vremena da se odluči šta će se dogoditi s njima. 2013. godine, zahvaljujući zalaganju meksičkih vlasti i umetnice iz Meksika, Maure Barbate, sa sedištem u Njujorku, njihova tela su konačno sahranjena na groblju u Sinaloa de Levi, mestu blizu Julijinog rodnog sela.
