Milena Mišić je Vranjanka koja živi u Beogradu. Ona se prošle godine hrabro trbuhom za kruhom otisnula u Aljasku. Tamo je puna ddv amjeseca radila u fabrici za obradu ribe, i odlučila da se vrati u Srbiju bogatija za 10 000 dolara. O ovoj njenoj avanturi na Aljasci, odlučila je da detaljno ispriča za domaće medije.
– Sasvim slučajno sam otišla. Trebalo je moja drugarica da ode, ali ona nije mogla pa sam ja “upala” umesto nje. Vizu i svu papirologiju sam brzo završila preko jedne agencije koja pronalazi radnike i već u julu sam bila u avionu za Ameriku. Dobro, prvo Istanbul, pa iz Istanbula u Njujork, pa odatle do Sijetla, pa iz Sijetla do Enkoridža, pa onda do Nakneka. Bukvalno, tri dana jahanja. Stvarno, put je trajao tri dana – započinje Milena priču.
Mileni su tamo bili obezbjeđeni smještaj i hrana, ali kako on aističe posao na Aljasci, nije za one slabe, kako fizički tako i psihički.
– Kada smo tek stigli, prvo smo kukali zašto nema toliko posla. Međutim, kada su nas rasporedili u smene i kada smo počeli… Uopšte nam nije bilo svejedno. Fabrika radi 24 sata dnevno, Dakle, radi se u tri smene, a one traju po 16 sati. Ja sam radila od 22 sata do 14 sati sledećeg dana – objašnjava Milena.
Ono što je izenanđujuće je to što Mileni ovako duge smjene nisu teško pale, čak ni dok je imala povrijeđenu ruku.
– Definitivno nije posao za nekog plačljivka. Prvih pet dana je teško navići se. Umorni ste, sve vas boli… Bilo je ljudi koji su i odusta jali posle tri dana. Ali ja sam razmišljala da ne mogu da odustanem jer u tom slučaju ne dobijete povrat novca i to znači da ste praktično bacili bar jedno 1.500 evra koliko vas koštaju put i viza. Došla sam tamo da radim, ne da odustajem – priznaje hrabra Milena.
Kako je i sama priznala, oslučila je da radi sa povrijeđenom rukom.
– Prvo sam bila raspoređena da čistim ribu. To i nije toliko fizički težak posao. Mašina uglavnom očisti sve iznutrice, moj posao je bio samo da nožem očistim ono što mašina nije uspela. Međutim, posle pet dana rada istegla sam tetivu na desnoj ruci. Naravno, oni su meni ukazali medicinsku pomoć i njihova preporuka je bila da ne radim, ali sam ja to odbila i rekla sam da želim da nastavim. Da bi me testirali, da li stvarno mogu da radim, rasporedili su me na sortiranje ribe. To ume da bude fizički naporan posao. Imate tri klase ribe – prvu, drugu i treću. Oni su me stavili da radim sa prvom klasom ribe – to su najveći, najteži i najbolji losos. Ja sam to radila levom rukom, jer sam desnu fiksirala. Kada su videli da posao mogu da obavljam levom rukom kao što neki rade sa dve ruke – ostavili su me u firmi i prebacili na sortiranje treće klase, a tu već ima jako malo ribe – priča iskreno Milena, inače samohrana majka dvoje djece.
