Prva žena Željka Mitrovića,Sonja Mitrović Hani, je nakon uspješne karijere i hitova koje je nizala, poptpuno odlučila da se povuče iz javno gživota. Ona je bila jedna od najvećih zvijezda devedesetih godina, a uzevši uobzir to da je nestala sa javne scene, detalji iz njenog života intrigiraju javnost. Priča o njenoj mladosti i vezama koje nisu imale sretan izazvala je veliku pažnju, a posebno je interesantan dečko Sonje Mitrović Hani sa kojim je bila u ljubavi prije nego što se udala za Željka Mitrovića.


– Mislim da je to što sam odrasla u zdravoj, poštenoj i veoma srećnoj porodici presudno uticalo na ceo moj život. Brat Čedomir, majka Nada i otac Aleksandar Simić oduvek su mi bili najodaniji prijatelji, koji mi nesebično pružaju ljubav, razumevanje, podršku i pomoć. Mama i tata su pravnici, ali tata je bio strastveni kolekcionar ploča i verovatno sam zbog toga još u najranijem detinjstvu zavolela muziku. Pošto sam od malena bila okupirana muzikom, nije fraza kad kažem da je ona bila moja prva velika ljubav koja je odredila ceo moj životni put. Pevala sam u dečijem horu “Kolibri”, nijedna priredba nije se mogla zamisliti bez mene, a zbog čestih probi, koncerata i snimanja mnogo sam izostajala sa časova. Zbog svega toga sam bila obeležana, interesantnija od drugih, i mada sam među dečacima imala mnogo dobrih drugova, uvek su mi poklanjali više pažnje nego drugim devojčicama – zapoćela je svoju priču Hani i nastavila:


– U trećem-četvrtom razredu imala sam prvu simpatiju, Ivana. Sedeli smo u istoj klupi i činilo mi se da on ima najlepše oči u odeljenju, možda zato što sam iz tih očiju “čitala” da se i ja njemu dopadam. Strašno me je zabavljalo, to što je, kad god bih ga pogledala, stidljivo obarao pogled i gotovo da sam živela za te trenutke. Oboje smo bili dobri đaci, ali Ivan je bio malo bolji od mene, i kada sam odgovarala, šaputao mi je lekcije. Užasno se nervirao kada bih učiteljici dala pogrešan odgovor i dobila nižu ocenu! U to vreme, kod nas nije bilo finih čokolada, kao što su bele, ili “toblerone”, a pošto su i Ivanovi i moji roditelji često putovali u inostranstvo, donosili su nam ih. Naravno, te čokolade smo delili sa celim odeljenjem, ali Ivan ili ja smo uvek, ispod klupe, jedno drugom ostavljali nekoliko kockica više. I upravo ta, krišom doturena čokolada od simpatije, imala je posebno sladak, nezaboravan ukus, koga se i danas sećam sa radošću – ukus prave, naivne, čiste, platonske dečije ljubavi, iskazane oborenim pogledom, ukradenim osmehom, ili nekom malom pažnjom. Ponekad bi me Ivan obradovao ceduljicom koju bih zatekla ispod klupe, na kojoj je pisalo: “Sviđaš mi se”. Dan-dva kasnije, takvo iznenađenje sam ja priređivala njemu, ali ne daj Bože da jedno drugom otvorenije izjavimo ljubav! Za to već nismo imali hrabrosti. S druge strane, u tim, klinačkim godinama, nismo ni znali da se može voleti drugačije od načina na koji smo mi to činili. Ivanove i moje uzajamne simpatije trajale su dve-tri godine. Vremenom su se pretvoriole u divno drugarstvo. Kasnije, u sedmom-osmom razredu, kada smo bili zreliji, rado smo evocirali uspomene i smejali se svojim spontanim, detinjastim postupcima.

Oglasi - Advertisement